Јутро је прохладно са слабим мразом. Ведро је и мирно над пространим шумама Националног парка Ђердап, богатим бројном и разноврсном крупном и ситном дивљачи. Тридесетак ловаца из Доњег Милановца, Пожаревца, Клења, Београда и Добре окупило се ради последњег лова на дивље свиње ловне сезоне 1993/94. Првим погоном обухваћен је потез Краку Лунг-Печки Пут-Мала Река, са десне стране асфалтног пута који вијугајући преко шумовитог Лишковца повезује Доњи Милановац са Мајданпеком.

Током првог погона ловци у заседи имали су велико задовољство да дуго посматрају групу од 5 јелена раскошног роговља, а нешто касније и групу од 6 кошута и телади, у пратњи младог јелена шилаша. Обе групе јеленске дивљачи извлачиле су се испред погонича и прошле су између задивљених ловаца у заседи. Погон је, међутим, покренуо и чопор од 7 дивљих свиња који су сачињавали стара водећа дивља крмача, млада једногодишња дивља крмача и 5 овогодишње већ поодрасле дивље назимади. Запрашташе пушке. Драган М. из Доњег Милановца показао се најспретнијим јер је успео да одстрели младу дивљу крмачу и чак 2 дивља назимета и тиме заслужи звање најуспешнијег ловца овог ловног дана. Ловац из Пожаревца је такође био успешан али само делимично. Ранио је ловачким карабином једно дивље назиме али је оно наставило да бежи и умакло заједно са осталим преживелим припадницима чопора. Прегледом места настрела констатовао сам да је дивље назиме почело да крвари тек око 15-20 корака после места настрела и да је крв бистра и светлије боје што је био знак да потиче из мишићног ткива а не из унутрашњих органа. Пронађени делић цевасте кости само је допринео закључку о поготку у ногу.

Док су се ловци распоређивали за други погон у суседном делу ловишта, отишао дам до мог возила у коме су се ,као и увек у оваквим приликама, у свом транспортном сандуку налазила у приправности моја два оштродлака јазавичара. Зрела, искусна, шестогодишња Бети-Мала већ више пута досада успешно је решавала овакве случајеве, док је млади, двогодишњи Дон-Кића ове ловне сезоне уз њу по први пут озбиљно и веома успешно «пекао занат» рада на трагу одбегле рањене дивљачи. Дивљач је рањена око 9 и 30 а пси су доведени на траг 2 часа касније, око 11 и 30. На траг сам их пустио слободне, без трагачког поводника јер је Бети-Мала имала драгоцену особину истрајног облајавања пронађене не само живе него и мртве крупне дивљачи, све док јој се не бих придружио. Оба пса са вољом прихватише траг и одјурише за њим ниског носа и без оглашавања. И сам сам кренуо за трагом наизменично се спуштајући и пењући стрмим странама бројних увала којима ови предели обилују. Траг сам, међутим, после пређених 500 метара морао напустити јер се стопио са другим траговима и постао за људско око непрепознатљив. Наставио сам кретање највишим гребенима терена, у нади да ћу однекле чути лавеж Бети-Мале. Након око пола сата млади Кића ми се придружио јер се очигледно још увек није осећао довољно сигурним за превелико удаљавање. Заједно смо наставили кретање кроз шуму претпостављеним правцем бега рањеног дивљег назимета када смо одједном у даљини зачули равномерно, звонко лајање Бети-Мале која је успела да открије рањено дивље назиме у његовом новом скровишту. Због удаљености и изломљености терена, требало нам је читавих сат времена да допремо до места званог Чока Ферига где се рањено дивље назиме склонило у шипражју израслом испод једне изваљене букве. Коначно, читавих 2,5 часа од момента када сам псе пустио на траг рањене дивљачи, а после пређених 2 км кроз веома тежак, изломљен терен, успео сам да се приближим керуши која је рањено дивље прасе непогрешиво пронашла и која га је упорно облајавала у месту најмање 2 пуна сата, омогућивши ми да им се приближим. Док сам прилазио, млади Кића се поново прикључио Бети-Малој и неко време су заједно ревносно облајавали рањено дивље назиме сакривено у густишу. Пре него што сам успео да га уочим, рањено дивље прасе је скочило их заклона и, праћено јазавичарима, у трену се сјурило низ дугу врло стрму падину ка брзом хучном потоку званом Лева Река. По гласном гоњењу јазавичара установио сам да се дивље назиме наизглед несмањеном брзином попело уз супротну такође врло стрму падину а затим је хук набујалог потока покрио гласове паса. Потпуно обесхрабрен овим неуспехом, одустао сам од даљег праћења рањене дивљачи и вратио се назад до места где сам био оставио возило. Успут сам срео два ловца из Доњег Милановца Драгана М., и Слобу Ч. Председника Ловачког удружења у истом месту. Заједно смо колима поново дошли до Леве Реке и успели да се шумским путем поред ње спустимо све до места где су је пси и рањено дивље назиме били прешли. Због хука набујалог потока ништа се није могло чути а само мало по нашем доласку низ падину су се, блатњави и изнемогли, спустили и Бети-Мала и Кића. Било је прошло читавих 4,5 сата од момента када сам их обоје пустио на траг рањеног дивљег назимета а налазило смо се преко 4 км удаљени од тог места. Пошто сам псе прегледао и установио да нису повређени, убацио сам их у њихов транспортни сандук а Слоби и Драгану, предложио да пођу до врха падине јер су били одморни, а трагови рањеног дивљег назимета били су видљиви у блату и остацима снега. Они су то и учинили. Непуних 15 минута касније спустише се низ падину до кола вукући дотучено дивље назиме! Испричали су ми да су га нашли при врху падине потпуно изнемоглог и окруженог мноштвом трагова мојих јазавичара који су га очигледно и ту дуго облајавали, све док нису чули у долини потока познати звук мог аутомобила и, потпуно исцрпљени, одустали и сишли да ми се придруже. Од силине хука набујалог потока нисам чуо ни пуцањ којим је рањено дивље назиме после пређених 4 км и потере дуге 4,5 сата коначно дотучено. Дивље назиме је било рањено у десну бутину. Без упорности и срчаности «малих дивова», оштродлаких јазавичара, а пре свега искусне Бети-Мале, оно би остало изгубљено за ловиште и вероватно би скончало након дугих патњи или би заувек остало сакато и брзо постало плен предатора. Бети-Малој ово је било десето грло рањене крупне дивљачи које је у овом ловишту до тада пронашла.

мр Михајло Хаџи-Павловић

У Зајечару
15.02.2008. године